У Србији, у различитим деловима живи значајна заједница Русина – народа са богатом културном баштином и јединственим идентитетом. Ова мала, али значајна етничка група успева да очува своје традиције и обичаје, док се истовремено интегрише у савремени друштвени и културни контекст.
Ко су Русини колико их данас има у Србији?
Русини су припадници русинског народа, а у Србији су и званично признати као национална заједница. Русини највећим делом живе у Војводини – у деловима Срема и Бачке.
Први подаци о Русинима на овим просторима потичу из 13. века, када су живели, као и Срби у Угарској. Повезивала их је припадност правславноом хришћанству. Међутим током 16. и 17. века већи део Русина је покатоличен. До данас Русини су највећим делом гркокатоличке вероисповести.
Према последњем попису највише Русина у Србији данас живи у Руском Крстуру, Куцури, Општини Шид (Бикић До, Беркасово, Бачинци) Новом Саду, Ђурђеву, Врбасу, Кули. Број Русина у Војвоини се смањује а према званичним подацима 1948. их је живело преко 22.000, док је 2022. године (када је рађен последњи попис) регистровано упола мање становника ове националности.
Русини говоре Русинским језиком и пишу русинском ћирилицом. Њихов језик је у Војводини признат као један до шест службених језика на подручју покрјине, а на локалном нивоу Русински језик је у употреби у Кули, Врбасу, Шиду, Бачкој Тополи и у Граду Новом Саду.
Опстанак и очување традиције упркос савременом добу
Бројни су изазови пред овом малом националном заједницом у Србији, али постоје и бројни фактори који доприносе опстанку русинске националне заједнице у Србији.
Михајло Фејса у тексту под називом „Фактори опстанка националне заједнице у Србији“ који је објављен у Зборнику Матице српске за друштвене науке из 2018. године наводи десет фактора опстанка, међу којима су добро устројен систем образовања на русинском језику од јаслица до факултета, затим постојање Апостолског егзархата за гркокатолике у Србији који према наводима аутора „доприноси очувању не само хришћанских вредности, него и очувању русинског језика и традиције“. Значајан фактор у опстанку Русина у Србији према наводима аутора јесте и постојање Националног савета русинске националне мањине, као и Завода за културу војвођанских Русина и Русинског народног позоришта „Петро Ризнић Ђађа“ у Руском Крстуру.
Наравно да опстанку доприноси и чињеница да ова национална мањина има и своје медије које издаје на русинском језику –
“Руске слово”, а програм на свом језику могу да прате и на покрајинском јавном сервису. Фејса наводи и да бројне манифестације које организују Русини у Србији „указују на виталност русинске заједнице“, а као последње факторе истиче поновно признавање русинског националног идентита у карпатском ареалу као и успешну имплементацију међународних докумената који се тичу мањина од стране Владе Србије.
Обичаји Русина: Очување традиције и идентитета штити од нестанка
Један од најпознатијих уједно и најважнијих обичаја у Русина је „Свјатвечер“ који се обележава 6. јануара (Бадње вече по јулијанском календару). Ради се о вечери која обухвата вечеру и бројне обичаје који носе дубоку симболику.
Владислава Рудић из Бикић Дола присећа се како то изгледа сваке године код њене баке Љубице. Осим што се окупи цела породица, бака се птруди и око посне трпезе.
„За то вече спрема се 12 јела која симболизују 12 апостола. Прави се риба, кромпир, поврће, разне салате. Праве се ту и различити хлебови и колачи. Наравно очита се и молитва, а као и у другим кућама које славе, уносимо сено, за рођење Исусово. Буде то онако лепо, у кругу породице, и кад се сви видимо, и додатно зближимо“.
Интересантно је и да код Русина се задржао обичај коледања – обичај у којем деца и млади људи обилазе куће певајући традиционалне божићне песме. Овај обичај је обично праћен делом даривања, где домаћини дарују децу слаткишима и другим поклонима. Коледовање је начин очувања и преноса културне и верске традиције. У другим крајевима Срема овај обичај се зове „Терање Божића“ или „Вијање Божића“.
Осим Свјатвечери Русини такође обележавају и друге празике Ускрс, Дан Богородице, али и Светог Николу, Светог Јована.
Ови обичаји и традиције показују дубоку везаност русинске заједнице за своје корене и културну баштину, и настављају да играју важну улогу у свакодневном животу и прославама.
Извори:
- Фејса, Михајло (2018). „Фактори опстанка русинске националне заједнице у Србији”(PDF). Зборник Матице српске за друштвене науке. 165: 17—29.
- Википедија
Пројекат “Мостови културе: Русини у Србији / Мости културе: Русини у Србији” суфинансиран је од стране Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Leave a Reply