Црква Светог Николе у Руском Крстуру под заштитом је Републике Србије, као споменик културе од великог значаја. Од 2003.године Руски Крстур био је центар апостолског гркокатоличког егзархата, а 2018.године уздигнут је на степен Крстурске епархије, чиме је црква светог Николе постала катедрала-саборна црква.
Из било које улице у Крстуру да се крене, са било које стране света да се погледа, са било ког пута да се уђе у варошицу, дочекује вас торањ крстурске цркве.
Торањ као буквални и духовни оријентир, сведок је времена и спознања, да је црква била један од основних фактора да Русини и данас, после више од два и по века могу приповедати приповетку о себи, властитој прошлости и садашњости, а на свом русинском језику.
Једна од основних карактеристика Русина у Европи је да су хришћани, у великој мери гркокатолици, али има и проценат православних, што не треба да чуди , јер су пре неколико векова преци Русина били православни, док нису прихватили унију.
Прва црква у Руском Крстуру била је саграђена 1753.године, недалеко од садашње и била је врло скромна. Поред ње, налазило се и гробље које се кроз вихор времена брзо изгубило, јер је указом цара Јосифа II било забрањено да гробља буду у центру села.
Таква црква, направљена од прућа и блата, није могла дуго издржати, те се убрзо почело размишљати о новој цркви чија је градња почела 1778.године, а радови на њој су завршени 1784.године.
Свој садашњи изглед добила је у обнови 1836.године, што потврђује и напис изнад северног портала. Црква је дугачка 42 метра, а широка 13,30 метара. Дебљина зидова је 1,50 метара. Црква је посвећена преносу моштију светог оца Николаја.
Богато резбарени иконостас урадио је Аксентије Марковић, познати српски уметник у дрвету 1797.године, а сликарске радове извео је Арсеније Теодоровић, који је такође и аутор радова на певницама и архијерејском трону. Зидну декорацију осликао је 1936.године Миленко Ђурић.
Цркву је 1797.године посветио крижевски владика Силвестер Бурановић.
Црква представља нераскидиви део Руског Крстура и краси његов центар.
Поред цркве, на месту старе парохије саграђена је нова.
Парохијални дом поседује велику архиву драгоцених књига, те докумената светског формата.
Свештеници који су се у прошлости Крстура несебично жртвовали и давали парохијанима најбољи део себе су између осталих отац и син, Петро и Јанко Копчаји.
Међу свештенством било је правих народних градитеља, културних посленика, оних који су својим великим радом предњачили у националном препороду Русина.
У Руском Крстуру је у својој младости , врло кратко служио као млади капелан Хавријил Костељник Хомзов. Иза њега су остала, посвећена његовом русинском роду, његова славна дела “Из мојега села” идилски венац, прва граматика русинског језика, прва приповетка , те прва драма на русинском језику.
Посебан печат и траг, вредно служећи, остављају свештеници Љубомир Семан, Михајло Малацко, Владислав Рац, те Михајло Макаји, дугогодишњи уредник “Хришћанског календара”, војвођански викар, човек из народа, прави пример пастира који је са својим парохијанима делио и добро и зло.
Посебно место у цркви Крстура заузимају појци.
Тај високо цењени позив, без којег се не би могла замислити служба Божија, обављали су многи Крстурци, али је један господин у том послу оставио дубок траг, а то је Јовген Ленђер, први појац, који је водио и дириговао хором крстурске цркве пуних 45 година.
Црквена звона су однесена из цркве у току Првог светског рата, а нова су набављена 1922.године. Највеће звоно има 1500 килограма и названо је по светом Петру. Следеће по величини названо је по светом Георгију и има 850 килограма, затим звоно названо по светом Николи 400 килограма, звоно светог Јована 200 килограма и најмање носи име по светом Михајлу и тежи 100 килограма.
Између 1961. и 1963.године урађена је реконструкција и рестаурација иконостаса, те су изведени и конзерваторски радови.
Црква Светог Николе у Крстуру је сведок да је вера била и остала незаобилазни сегмент Русина и њиховог бића, како у Руском Крстуру, тако и свуда даље.
Владимир Балашћак
Leave a Reply