У првој половини XIX века Русини који су се населили на простор фрушкогорског села Беркасовo нису имали своју парохију све до 1919.године, већ су припадали парохији у Шиду.
Гркокатоличка парохија у Беркасову основана је 1919.године, на иницијативу и залагање Михајла Берека, те је Русинима за потребе богослужења дата постојећа римокатоличка капела, која је саграђена 1760.године и која је била у власништву Ђаковачке бискупије, а била је посвећена светом Мартину.
По оснивању своје парохије и добијању своје цркве Русини своју црквицу посвећују светом Архангелу Михајлу, те се на тај дан слави кирбај до данашњег дана 21.новембра. Почетак рада парохије у Беркасову бележи у својој споменици први свештеник о.Фрањо Латковић.
Оснивањем парохије у Беркасову духовни живот постаје богатији, а самим тим и друштвени, јер је од тог периода омогућено организовање и доследније упражњавање свих верских обреда. Редовно су одржаване литургије, јутрења, вечерње, молебани и друго.
Русини веома поштују све хришћанске обреде важне за живот верника као што су: крштење, причест, сахране, освећење гробова, те велике годишње празнике, обичаје и традицију у њиховом обележавању. Карактеристични су, поред божићних обичаја, освећење “Пасхе” за Ускрс, освећење пшенице за Ђурђевдан, освећење водице, кићење за Духове и слично. Сви обреди, као и свечаности поводом освећења објеката, одржавају се уз присуство многих посетилаца и поклоника цркве, све до времена кад број Русина у селу почиње видно да се смањује, пре свега, због исељавања и депопулације. Обреди се обављају на старословенском литургијском језику, а проповеди на русинском. Сви верници певају за време обреда, а предводе их појци (“дзијаки”), који читају и апостол. Вредно је споменути вредне жене које су имале запажену дужност појаца Ханча Кечкеш, Марча Торма, те звонарка Марча Планкош.
Верско уздизање верника у првој половини XX века вршено је путем проповеди на литургијама, сахранама и другим скуповима, када су даване информације у вези са црквеним животом и обредима, а такође и верске и животне поуке. Русински свештеници у Беркасову велику пажњу су посвећивали личним контактима са верницима, што се и данас чини.
Од 1919.године у Беркасову службовали су следећи свештеници: Фрањо Латковић, Павао Гвоздановић, Силвестер Саламон, Ђура Хербут, Владимир Мудри, Томислав Дудаш, Ђура Фејса, Михајло Режак, Кирил Бесермењи и Владимир Еделински. Капела је грађена у западном стилу и има два звона. Приликом преузимања објекта од стране гркокатолика 1919.године, сачињен је споразум о његовом одржвању, које су у потпуности преузели Русини.
Михајло Берек, носилац идеје о осамостаљивању парохије, умро је непосредно пре тога. За издржавање свештеника даровао је 8 јутара земље, од чега је једно јутро одмах продато за опремање парохије. Такође, набављено је мало звоно од челика “ради скупоће” (Споменица 1920). Тек 1924.године купљена су два нова звона од бронзе тежине 370 и 77 килограма од ливнице из Љубљане. За веће звоно средства су прикупљена од верника, док је мање платио Јанко Лусканци сам.
Реновирање цркве је остварено двадесетих година прошлог века залагањем верника и пароха Латковића, који је тим поводом путовао у Америку са циљем да скупи прилоге за обнову цркве. Велики дародавци су били и Јанко Лусканци и Михајло Колесар старији, који су помогли и “збором и творењем” (Споменица).
Након обнове цркве, дограђиван је и поправљан парохијални дом, 1930. направљена је летња кухиња и помоћне просторије и купљен је виноград. Осамдесетих година прошлог века за време оца Владимира Мудрија и чланова црквеног одбора организује се обнова целокупне капеле, те обнова инсталација, поново се ради на обнови парохијалног дома коме се уводи вода, стављају се плочице и уводи се трофазна струја.
За време оца Томислава Дудаша који је службовао у Беркасову од 1984. до 1991.године је извршена електрификација звона и постављен је иконостас. Посебан печат међу беркасовачким Русинима оставио је отац Михајло Режак како на духовном тако и на културном пољу. Предано је радио са верницима, бавио се и данас се бави публицистиком, драматургијом, песништвом и превођењем. Његово ангажовање за цркву вернике и човека је немерљиво.
Садашњи свештеник Владимир Еделински носи нову енергију и уз много рада, труда и љубави одржава веру у људима, те обичаје, традицију, национални идентитет Русина у Беркасову.
Од 1919.године, воде се административне књиге крштених, венчаних и умрлих, уруџбени записник, евиденција црквеног инвентара, евиденција часова веронауке, благајна, те књиге записника црквеног одбора и Споменица.
Црква светог Архангела Михајла, била је и остала важан стуб и носилац верског и друштвеног живота Русина из прелепог сресмког села Беркасова.
Владимир Балашћак
