Свештеник Силвестер Саломон води парохију од 1937. до 1939.године, у периоду пред сам рат. У то доба је купљен парохијални дом за живот свештеника.
Свештеник Силвестер служио је две године, те након 1939.године долази свештеник Јосип Мелењук, за којег је карактеристично да је велику енергију уложио у формирање подружнице Русинског Културно Просветног Друштва, те се заједно са супругом залагао за јачање културе и друштвеног живота Русина.
Од 1942. до 1945.године службује свештеник Кирил Бесермињи за чијег се времена урадио нови иконостас.
Што се тиче иконостаса, интересантна ствар је да су иконе првобитно биле наручене за цркву у Београду, где је служио отац Бојић.
Постојали су планови о изградњи гркокатоличке цркве у Београду, али након бомбардовања главног града 1941.године сви планови су пропали, а материјал који је био обезбеђен за почетак градње, нестао је у вихору рата.
Несуђени београдски иконостас допремљен је у Госпођинце, заслугама свештеника Бојића и Бесермињија.
Иконопис је радио сликар Жарко Милинов из Шајкаша. Четири иконе Богородице, Исуса Христа, те Ћирила и Методија које су копија познатог српског сликара Уроша Предића и дан данас се чувају и красе парохијалну цркву.
За време службе оца Кирила направљен је и дрвени звоник са звоном.
Након 1945.године, после ослобођења у Госпођинце долази свештеник Ђура Хербут и остаје у служби до 1953.године. У том послератном, сиромашном, тешком периоду, није било лако било шта урадити за цркву у материјалном смислу, те је свештеницима био приоритет духовно уздизање својих парохијана.
Од 1953-1956.године служи светеник Јанко Провчи. Посебно значајан период за парохијалну заједницу у Госпођинцима је период од 1957. до 1973.године.
То је време службе оца Јулијана Хорњака Кухара у којем је саграђена садашња парохијална црква.
Црквена општина напредовала је не само у духовном, него и физичком смислу.
Црква је по плану била велика, 1970.године је завршена и на дан Светог Архангела Михаила, на Кирбај у Госпођинцима је посвећена од стране двојице владика, Букатки Хавријила и Јоакима Сегедија.
Идејни план био је дело чувеног југословенског архитекте Павла Жилника.
Црква је јединствена по томе што је прва гркокатоличка црква која је изграђена у послератном периоду у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији.
Било је то време кад је државна администрација водила рачуна како ће црква изгледати, те она по свом спољашњем изгледу није смела пуно да одудара од грађевина у околини.
1981.године за управитеља је постављен тадашњи декан бачки и парох из Ђурђева протојереј ставрофор Јоаким Холошњај, у чијем је периоду акценат стављен на изградњу новог парохијалног дома са салом за веронауку и сусрете, те нови стан за свештеника.
Отац Селин Јосиф долази у Госпођинце 2001.године, те се у том периоду допуњава иконостас новим иконама.
Све иконе на иконостасу насликане су и урађене у српском православном манастиру нишке епархије Ђунису.
Икона Светог Архангела Михаила запрестона је икона која је красилаи стару и нову цркву. За ту икону је карактеристичан красан резбарен рам.
Без обзира што су Госпођинци једна од најмањих парохија у апостолском егзархату, они поседују су један од најважнијих културолошко историјских предмета од великог значаја за Русине у целој Србији.
То је “Напрестолно Јеванђеље” из прве на овим просторима изграђене гркокатоличке цркве брвнаре у Крстуру из 1752.године, а посвећене Николају мириклијском.
Јеванђеље је штампано у синодалној московској штампарији крајем прве половине 19 века, а поклоњено је након проглашења самосталне капеланије 1934.године, а у циљу иницирања редовног чинодејствовања, цркви у Госпођинцима.
У Јеванђељу се налази и штампан текст који говори о томе да је исто купљено од стране тројице браћа Хома, Јована, Петра и Андреја за 30 немачких златника.
Браћа су се за куповину овог непроцењивог дара одлучила да би у Господа измолили здравље за себе, те за свога оца и мајку који су остали у старом крају на Хорњици, далеко од њих, али нераскидиво духовно повезани.
У данашњем периоду, управитељ парохије је свештеник отац Михал Холошњај, који је прави пример духовног пастира, који целим својим бићем живи русински национални идентитет и гради га делима која ће остати на понос поколењима.
Господин Михал је, на велико задовољство и радост Русина, написао монографију о историји парохије, која је најважнија за период његовог службовања у овом прелепом војвођанском месту.
Уз помоћ и благословом свештеника Михала Холошњаја
написао Владимир Балашћак
Leave a Reply