Госпођиног имена место, типично равничарско и панонско.Шајкашко. Дише Војводином.
Госпођинци. Куће ушорене, окренуте према улицама са пространим авлијама и баштама.
Ово место први пут се спомиње као насеље у бачкој жупанији давне 1341.године под именом “Boldogasszonyfalva”, што у преводу значи Госпино, Богородичино место, те је и етимолошки јасно да назив места вуче корен од имена Мајке Божије.
Алберт, краљ Угарске 1440.године дарује ово насеље српском деспоту Ђурђу Бранковићу, тако да се слободно може рећи да су Госпођинци били део Србије 460 година пре осталог дела Србије.
Госпођинци, иако мало место, имају изразито развијен, активан, уређен и веома богат културно-друштвени живот.
Ваља напоменути међународни фестивал фотографије и филма “Пауново перо”, турнир у фудбалу “Улице Госпођинаца”, ликовна колонија “Сусрети код Боднарова” у организацији Друштва за русински језик, књижевност и културу, а у част Стевана Боднарова, чувеног југословенског сликара и вајара рођеног у Госпођинцима.
Свој дубок траг својим битисањем у овом месту остављали су и остављају Русини. Њихова гркокатоличка парохија једна је од најмлађих у Србији.
Парохијална црква посвећена светом Архангелу Михаилу саграђена је 1970.године, кад је парохијом управљао свештеник Јулијан Хорњак Кухар, а парохијални дом подигнут је 2000.године уз велико залагање свештеника ставрофора Јоакима Холошњаја, једног од највећих прегалаца културних и верских у Русина у Војводини, који је својим радом, гласом и делима оставио неизбрисив траг, са огромним значајем за своју заједницу, а и шире.
Присуство Русина у Госпођинцима датира од прве половине 19. века, кад су се исељеници из Крстура и Куцуре почеки насељавати у Шајкашку. Кад се основала гркокатоличка парохија у Ђурђеву формално и правно, тадашња свештена лица почела су да воде рачуна о Русинима који су живели у Госпођинцима.
Први материјални траг да су ђурђевски свештеници посећивали, обилазили и бринули о Русинима у овом месту, налазимо у Летопису парохије из Ђурђева, који се почео водити и писати 1913.године, речима пароха Ђуре Биндаса.
Он на једном месту спомиње Госпођинце, као једну од највећих филијала ђурђевске парохије, те додаје како једном недељно долази у село, обилази Русине, служи им службе Божије, држи веронауку, те помиње да се у селу налази око 20-30 русинских породица.
То су неки од самих почетака организовања Русина у овом идиличном војвођанском месту.
После пароха Биндаса, свој пастирски рад наставља свештеник Мирко Бојић, за којег је значајно то да се 1929.године оформила, у правном смислу, гркокатоличка општина, као филијала парохије из Ђурђева.
Организован је црквени одбор од осам чланова чија је обавеза била да пронађу место на којем ће се редовно служити служба Божија, где ће се организовати веронаука, те где би се људи могли окупљати на молитву. Тај посао је урађен 1929.године.
Свештеник Јанко Будински долази у Госпођинце 1934.године, који је у тадашње време био управитељ и администратор парохије у Београду.
У том периоду и Госпођинци, као црквена општина добијају другачији статус и положај у крижевачкој епархији. Постају самостална капеланија-експозитура београдска.
Најважнија ствар која је урађена тог доба је то да је купљена кућа, која је постала власништво црквене општине. У тој кући све је било уређено и адаптирано на тај начин да би се могла несметано служити служба Божија.
Уз помоћ и благословом свештеника Михала Холошњаја
написао Владимир Балашћак
Leave a Reply