Русини на територији данашње Србије живе преко 260 година. У њиховој богатој традицији 17. Јануар 1751. Године остао је забележен као псоебан датум. Тога дана је Франц Јозеф, саветник Царице Марије Терезије и администратор краљевског државног бачког дистрикта у Сомбору, потписао први званични документ – Уговор о насељавању 200 русинских грко-католичких породица на тадашњу пустару Велики Крстур. Био је то званични почетак данашњег Руског Крстура, најстаријег, највећег и најпознатијег насеља Русина у Војводини и Србији. Тај дан је већ више деценија прихваћен као Дан званичног досељавања Русина на ове просторе.
Први русински досељеници су појединачно у Бачку почели пристизати већ средином 20-их година 18. Века, али пописом из 1746. Године сведочи о већем броју русинских породица недалеко од Крстура.
Жељко Ковач, председник ИО Националног савета Русина говори о значају овог датума за Русински народ.
„Русини су се доселили са југоисточног дела тадашње Угарске, за време Марије Терезије, дакле из источчних крајева Словачке и западних делова Украјине. Дошли су на ове просторе и 17. Јануар 1751. Године је дан када је званични Дан Русина у Републици Србији. Тада је потписан први уговор о досељавању 200 грко-католичких слободних породица које ће населити ове крајеве у Великом Крстуру. Ту су се Русини у највећем броју до данас и задржали”.
Преци данашњих Русина у Војводини имали су појам о националној припадности истиче Јоаким Рац, председник Националног савета Русина у Србији.
„Русини кад су се преселили имали су развијен појам и свест о националној припадности и о ономе што треба да буде стуб националне припадности – то је вера, култура, образовање. Чим су се доселили направили су школу, прву цркву, почеле су са радом установе културе. Тако да од 1753. године ми имамо образовање на русинском језику. Истина је да је то било на русинском језику, то је било црквено, изучавао се правопис. Било је времена и кад се прелазило на мађарски језик, али се увек учио и русински језик. Русини су од онда признати као национална мањина. Ми немамо своју матичну државу, признајемо Србију као своју матичну државу, ту живимо, ту смо, заједно са свима и од онда практично смо дошли и до тога да смо једини који имамо гимназију на русинском језику.
Насељавање Русина било је повезано са општим приликама. Након окончања периода аустро- турских ратова1739. Године Хабзбуршка монархија дошла је у посед плодних али готово пустих територија на тлу јужне Угарске. Тада је одлучено да се оне населе и привредно покрену. Међу народима који су пристиглии пустили корене на плодној војвођанској равници нашли су се и Русини. Они су досељени из североисточних жупанија ондашње Угарске. Под сличним условима 15. Маја 1763. Године у Сомбору потписан је документ о насељавању још једног русинског насеља – Куцуре. По одредби тих уговора, колонисти су по националности морали бити Русини, по статусу слободни људи, а по вероисповести грко-католици. Од предузимљивих житеља ова два бачка насеља од почетних 350 породица и нових досељеника из старог краја Горњице, временом се развила национална заједница Русина у Војводини.
Током друге половине 18. века, становништво поменутих насеља непрестано је расло. Због недостатка земље цео 19. век и почетак 20. били су у знаку миграције Русина из Руског Крстура и Куцуре на бачку равницу чиме је симболично засејано око 10 новиг русинских насеобина.
Пројекат “Мостови културе: Русини у Србији / Мости културе: Русини у Србији” суфинансиран је од стране Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Leave a Reply