Исидора Секулић била је српска књижевница и академик, тачније била је прва чланица Српске академије наука и уметности. Књижевница Исидора Секулић је прва жена академик у нашој историји. Примљена је фебруара 1939. године, након великог ниподаштавања.
Ту епизоду из свог живота Исидора је описала речима “дигла се кука и мотика”.
“Ја сам скромна, сива фигура, нисам боља од других; не волим значке и поворку која иде напред. Мени је, дакле, Академија приредила збуњеност велику”. написала је у писму писцу и филозофу Васи Стајићу.
Новембра 1950. године изабрана је за редовног члана Српске академије наука и уметности.
Прокоментарисала је: “Да само знате колико су тада уважени академици огорчено ударали песницама о сто на седници и викали: Нећемо жене у Академији! Ипак, поносим се што сам прва жена у српској Академији која је тамо пробила лед.”
Другачији третман жена у друштву приказала је алегоријски скривено кроз различите приче које је објављивала.
“Чудила се мала девојчица да нигде није написано и нигде није насликано да међу патуљцима. У земљи доброте, стрпљења и милости има и патуљица, има и жена. Све оне мале залутале Принчеве и принцесе, и сву ону несрећну и отерану пасторчад примили су, гостили, хранили и мудрим саветима снабдевали, само мали човечуљци у чакширицама, човечуљци који се увек смеше и немају међу собом жена.” (Одломак из приповетке “Буре”, збирка Сапутници”)
Аутобиографска проза „Буре“ објављена је 1912. године у загребачком Савременику у којој је основни мотив потреба за самоћом, краткотрајне радости и свеопште пролазности.
И “Хроника паланачког гробља” на својеврстан начин кроз лик Госпа Ноле бави се женом и њеном улогом у породици и друштву.
„Изгубила се Натина усплахиреност. Седе, стара жена и стар човек; живот прошао; ништа више не могу започети… Али ко зна шта закону живота још може доћи на ум. Седе Ната и Мирко, почели једно другом да говоре ти, смеше се, разговарају интимно, забрину се, па препричавају беспослице. Одмарају се од нечега, годи им. Ната устаје да дода дрво у пећ; Мирко јој својим кривим прстима сипа другу шољу кафе, и реже средину хлеба на коцкице. Милина — ни прошлости, ни будућности! Две старости, две светиње.“
Хроника паланачког гробља настала из њених редовних обилазака земунског гробља где јој је сахрањена породица, једино је дело ове књижевнице са којом се сусрећу средњошколци током четворогодишњег школовања.
Нападана и оспоравана због космополитизма, током живота путовала је по Европи због усавршавања, па чак и у доба Балканских ратова.
Исидорину пажњу привлачио је однос: и питање сродности и разлика између културе Срба и култура других народа, али решење тог проблема тражила је на посебан начин, сматра професор српског језика и књижевности Данијела Васић.
„Од ње почиње у Србији књижевност без провинцијалних комплекса у односу на Европу, она је ударила темељ непосредном учешћу те књижевности у светским духовним збивањима.“ каже Данијела Васић, професор књижевности.
С друге стране, чини се да је Исидори пошло за руком да на креативан нацин споји два, рекло би се, изолована става у кохерентну целину (космополитизам и национализам – оба у позитивномсмислу, сматра Васић.
„Ни до данас још нису до краја признате вредности онога што је таквим својим ставом унела у српску културу: негујући националну ноту, Исидора је била у исто време отворена и према европским вредностима са свим позитивним последицама које су отуда проистицале. Спољни израз тога било је култивисање – како у животу, тако и у стваралаштву – љубави према лутањима и путовањима.“, каже Васић.
На ову тему и сама Исидора је записала:
„Национализам је велика и опака ствар, не пита, неће да зна да је космополитизам по најчешће питање културе. Јер је култура само једна у целом човечанству, дакле по нужди космополитска и слава јој што је космополитска и уједињујућа бар она, кад ништа друго није, до данашњих дана. Култура богати људе, уметност је срећа људи, а среће су интернационалне, истоветно људске од почетка векова“.
Исидора Секулић била је врсни познавалац европске и америчке књижевности, говорила је седам језика, а својим преводилачким радом успостављала је мостове између наших и других култура. Уметности је посветила читав свој живот, марљиво је радила до последњег дана. Водила је битку за културу из које је изашла као победник и трајно се уградила у њу.
*Текст је објављен у оквиру пројекта „Портрет: Исидора Секулић – жена која је померила границе“ који је суфинансирао Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и сарадњу са верским заједницама. Ставови изнети у тексту не изражавају нужно ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и сарадњу са верским заједницама.
Leave a Reply