На територији данашње Србије Русини живе више од 260 година. У њиховој богатој традицији 17. јануар 1751. остао је забележен као посебан датум. Тај датум је после консултација русинске заједнице прихваћен као национални празник а одлука о томе донета је на седници Националног савета русинке националне мањине у Србији априла 2007. године заједно са одлуком о националним симболима Русина у Србији. Одлуку о свечаној песми Русина у Србији “Браћа Русини” донео је трећи сазив Националног сазива 2010. године а поменуте одлуке донете су на основу закона о заштити права и слобода националних мањина у Србији.
Након завршетка Првог светског рата на Великој народној скупштини 25.11.1918. у Новом Саду када је донета одлука о присаједињењу Војводине Краљевини Србији учествовали су Русни – 21 представник.
По историјском пореклу Русни припадају Иссточним Словенима, пишу ћириличким писмом, а језик Русина данас се сматра најмлађим словенским књижевним језиком.
Званично је кодификован 1923. граматиком бачко-русинског говора др Костељника, једног од најпознатијих представника војвођанских Русина.
Овом значајном Русину посвећен је и део поставке у Замку који се налази у Руском Крстуру.
Други део Музеја је посвећен развоју русинског језика и Хавриљилу Костељнику који је написао прву књигу на русинском језику 1904. године и 1923. прву граматику Русинског језика.
“Наш језик један од најмлађих језика. Он је нека врста есперанта, тако да се Русини лако споразумевају са Словацима, Пољацима, Украјинцима, Бугарима. Имамо заједнички корен језика. Костељник је поред тога што је био књижевник, он је био и и свештеник, пореклом из Крстура а радио је на територији данашње Украјине. “, каже Љубица Њаради.
У замку иначе постоји музејска збирка која се састоји од неколико делова.
“Један део је поставка односно изглед русинске собе са краја 18. и почетка 19. века. Ту се налазе употребни предмети из русинке куће, ту се може видети како је изгледала унутрашњост једне сеоске куће. Значи, обично су ту била два кревета, у средини између клупа, три иконе на зиду између два прозора, два ормара, крпаре на поду и обавезно на столу црвени русински столњак који је некако симбол русинске куће. Што је црвенији, то је породица богатија. И столице. Затим посуђе, значи предмети који су се некада у кухињи користили, ту су и фотографије коња и пољски радови који су се некада одрађивали. И скоро свака кућа је имала коње. Ту су и лутке са народном ношњом, русинском народном наошњом која је карактеристична само за Русине. Русинска девојка је дуге косе, које су исплетене у плетенице и прави се пунђа а око пунђе црна трака која се везивала позади на машну, и то се каже баршољ. То је девојка носила до удаје и кад је била млада на свадби се ставља венац, који се у поноћ скида и ставља се фићула – то је капица необичног облика украшњна перлама или везом. Кад се стави фићула то значи да је жена удата. Та капица фићула се носила до рођења првог детата а онда се скидала и стављала је жена мараму на своју главу”, прича Њаради.
У улазу у Музеј налазе се фотографије народне ношње из пројекта “Русинске девојке”.
“Тај пројекат сам радила са Петром Дешићем. Циљ је био да се старе аутентичне народне ношње сачувају од заборава бар на фотографијама. Сарађивала сам са старијим женама и замолила их да нам позајме њихову ношњу да бисмо их овековечили на уметничким фотографијама”, присећа се Љубица.
У задњем делу се налазе историја заната у Руском Крстуру и алати за прераду конопље.
“Удружење жена Бајка је сакупило те алате да би се сачувала од заборава та прерада конопље, јер су некада људи у Крстуру живели од конопље, садили је и правили бело платно.”, каже Њаради.
Пројекат “Мостови културе: Русини у Србији / Мости културе: Русини у Србији” суфинансиран је од стране Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Leave a Reply