На само неколико километара од центра Крупња налази се црквени комплекс, парк Добри поток, место у коме како кажу мештани доброта годинама протиче, али никада не отиче. Директор Туристичко – спортске организације општине Крупањ (ТСООК) Младен Стефановић истиче да је овај парк бисер православља и понуде верског туризма овог краја.
– Крупањ има изузетно богату понуду верског туризма, коју чине два манастира и 13 цркава, у оквиру којег се налази и Добри поток, место које представља оазу мира, вере и лепоте – започиње путовање кроз причу директор ТСООК Младен Стефановић.
Овај јединствени духовно-културни центар подигнут је залагањем свештеника протојереја – ставрофора Александра Ђурђева. У свом саставу, црквени парк има цркву посвећену успењу пресвете Богородице, пет музеја, велику бину, капелу светог великомученика Прокопија уклесану у стену под земљом, неколико спомен плоча и обележја, али и Старо гробље са аутентичним споменицима од овдашње сиге и кречњака у облику алатки које су давни преци користили.
На уласку у овај комплекс постоје две капије покривене шиндром. Поред велике и мале капије стоје по три крста и по обострана икона испод настрешнице. Испред мале, која је одмах до храма, су две плоче, једна је постављена у спомен књазу српском Милошу Обреновићу, који је присјединио Крупањ и Рађевину Кнежевини Србији 1834. године, а на другој плочи представљен је историјат цркве.
У доњем нивоу парка налази се низ малих дрвених брвнара у којима су смештени музеји и велика бина на којој се традиционално одржава Петровдански сабор и манифестација „Надметање за дукат“. Више од 100 година сваког 12. јула, на Петровдан, окупљају се Рађевци, и млади и стари, који се у коло хватају, а које неретко зна да траје и по два сата. На крају игре
додељују се награде најбољима, најиздржљивијој девојци и момку. Ову манифестацију покренуо је први почасни грађанин Крупња Петар Радојловић на Капетановој води.
Што се тиче музеја, Добри поток се може итекако похвалити богатом понудом. Ту су музеји лова у Рађевини, пчеларства, Музеј светосавске деце, старих заната и Музеј ентеријера с преласка из 19. на 20. век.
– Највећи од свих је управо Музеј ентеријера у којем се може видети како је некад живела једна рађевска грађанска и сеоска породица, али и породица из времена турске власти – објашњава Стефановић.
Сваки кутак овог простора испуњен је аутентичним експонатима који датирају из времена с краја 19. и почетка 20. века. Само ли провирите у ове просторије испуњене старим намештајем, клавиром, намештеном трпезаријом и спаваћим собама осетићете дух старих времена, у којим су живеле наше прабаке и прадеке. Ту је и намештена соба из времена турске владавине, која на оригиналан начин приказује све оно што смо до сада имали прилике да видимо у појединим телевизијским серијама.
У самом парку налази се и чесма посвећена браћи Југовић, најмлађем и најстаријем брату, Влајку и Дамјану.
– Ту су и две подземне капеле које се налазе у некадашњим рударским окнима, као и екстеријер једног сеоског домаћинства с краја 19. и почетка 20. века – додаје директор ТССОК.
Недалеко одавде, на самој граници са општином Љубовија налази се Соко град, утврђење које по речима нашег саговорника највероватније датира из периода римске владавине.
– Верује се да је у време средњовековне државе Соко град био утврђење деспота Стефана Лазаревића, а затим и његовог наследника деспота Ђурађа Бранковића. Доласком Турака на ове просторе ово утврђење прелази у руке Османлија. У том периоду носила је један веома интересантан надимак, „Султанова невеста“, чиме је показала колико им је она била битна и колико је била неосвојива – каже наш саговорник.
Многи покушаји аустроугарске, али и српске устаничке војске да освоје тврђаву завршили су се неуспехом. Тек по наређењу кнеза Михајла Обреновића, начелник Рађевског среза Петар Радојловић подиже тврђаву у ваздух како би спречио повратак Турака.
Почетком ове године, у цркви у подножју Соко града сахрањен је блаженопочивши епископ шабачки Лаврентије. Манастир свети Николај српски задужбина је епископа Лаврентија.