Ђурђевдан је хришћански и народни празник који се прославља 23. априла, што по старом календару одговара 6. мају по новом, чиме се обележава успомена на Светог Ђорђа. Светог Ђорђа славе и католици и православци. Православци као крсну славу 6. маја, а католици као имендан 23. априла. По броју свечара, Ђурђевдан је на другом месту у Србији и на првом месту у Републици Српској.
У Србији је овај празник попримио и неке друге особине, мешајући се са предхришћанским култовима Балкана. Празник прослављају једном годишње 6. маја, под различитим називима (Св. Ђорђе, Ђурђевдан, Ђурђовдан, Мл’зигруда, Премлаз, Ерделези) како хришћани (православни и католици), тако муслимани, на територији целе Србије. Његово празновање посебно је наглашено у областима са развијенијим сточарством. Ђурђевдан је 2015. године уврштен у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.
Ђурђевдан је празник са јако пуно обичаја везаних за њега, и магијских радњи за заштиту, здравље и плодност, које се тог дана обављају. Обичаји и веровања српског народа везана за Ђурђевдан су у народу свакако постојали и пре него што је примио хришћанство. Свети Ђорђе је својим празником свакако заузео место старог српског божанства плодности Јарила и његовог празника.
Црква на овај дан обележава погубљење Светог Георгија, које се десило 23. априла 303. године.
Ђурђевдан се сматра за границу између зиме и лета, празник везан за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усеве. За мало који празник код Срба је везано толико обичаја и веровања, па и магијских радњи.
Главни обичаји су: плетење венаца од биља, умивање биљем, купање на реци.
Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама као и улазне вратнице и капије. Ово се чини да би година и дом били „берићетни“ – „Да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору“. Понегде је обичај да ово кићење зеленилом врше на сам Ђурђевдан пре зоре.
Такође, оплету се венчићи од „ђурђевског цвећа“: крстастог броћа, ђурђевка, млечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти венци стоје изнад врата читаву годину, до следећег Ђурђевдана.
Многи праве крстове од лесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама – „да би се сачували од града“ (слично крстовима од бадњака за Божић).
Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно пролећно биље, а онда одмах спушта: дрен, па за њим здравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Ускрса[5]; то се затим стави под ружу у башти да преноћи.
Ујутру се сви редом умивају водом: деца – „да буду здрава као дрен“, девојке – „да се момци грабе око њих“, старији – „да буду здрави“, домаћин – „да му кућа буде добро чувана“, итд. Сваки према својим потребама и жељама.[6]
Велику важност има и купање на реци, пре сунца (понекад се у реку бацају венци од разног цвећа, или се сипа млеко). Да би били здрави и јаки, људи су се китили цвећем и биљем, опасивали се врбовим и дреновим прућем. Понегде се младеж љуљала на дреновом дрвету, „да би била здрава као дрен“, а девојке су се ваљале по зеленом житу, „да би им коса расла као жито“.
Посебној је за ове обичаје значајно биље (попут селена, коприве, врбе, дрена, зелене пшенице итд.), којим се људи и жене ките, или „причешћују“ или потапају у воду, у којој ће се купати, или се по њима ваљају, или (ако је дрво) љуљају, итд.
Народ на Ђурђевдан, рано пре зоре, одлази у природу заједнички на „ђурђевдански уранак“, на неко згодно место у шуми које се изабере, на пропланку или поред реке. За ово се припреми јело и пиће; обавезно се припреми јагње на ражњу а они који су за то задужени, оду много раније на заказано место и отпочну са припремама тако да се ражањ већ увелико окреће кад остали дођу. Песма, игра и весеље трају често и до подне.
На ђурђевданским уранцима се млади опасују врбовим прућем „да буду напредни као врба“, ките здравцем „да буду здрави као здравац“, копривом „да коприва опече болести са њим“, и селеном „да им душа мирише као селен“.
Овај празник нарочито поштују сточари. Овог дана се стока истерује у планине на летње паше. Тада се коље прво јагње чијом су се крвљу, ради здравља, укућани мазали по челу и образима. Сакраментална жртва јагњета, с којим се „причешћују“ сва деца, је уједно и најважнији од обичаја за тај дан.
Веровало се да ако је на Ђурђевдан ведро – „да ће бити плодна година“, а ако на овај празник и сутрадан пада киша – „да ће лето бити сушно“. Каже се у Србији да колико недеља пре Ђурђевдана загрми, толико ће бити товара жита те године.
Leave a Reply