Постоји једна дивна и бајковита легенда о пореклу назива малог места у Бачкој, Куцуре. По народној причи и предању, у овом месту живело је много лепих девојака, које су биле у већини кћерке тамошњих рибара. Кад су се момци из оближњих места спремали да их посете, питали су их: “Где идете?”, а они су одговарали: “Код цура”. Претпоставља се да је тај одговор “ Ко(д) цура”, временом и гласовном променом прешао у српски назив Куцура, те русиснки – Коцур.
Дворска комора Аустроугарске монархије била је задовољна колонистима Русинима насељеним у Руски Крстур, те је упутила Петра Киша из Крстура у северне крајеве царства, у жупаније Боршод, Абауј, Земплин и Саболч, да тамо заврбује Русине који би се доселили у Куцуру, под условом да буду “Liberae migrationis”, русинске народности, гркокатоличке вероисповести, способни за пољске радове. Обећано им је да ће у Куцури добити простор за куће, да ће моћи вршити своје богослужење, да ће добити довољно земље и пустару Стуб.
У условима је стајало да Русини морају сами себи да саграде куће по упутству коморског спахилука, од набоја или цигле, те да поред земљишта добијају две године ослобођења од пореза и полугодишње право на точење (крчму).
Исте 1763.године у Куцуру је дошла 41 породица, а две године касније стигло је још 42 породице.
Записи из црквених књига у Мучоњу, у Мађарској, потврђују да је велик број Русина у Куцуру дошао из те парохије. Данас, после Руског Крстура, друго место по броју насељених Русина у Војводини је Куцура.
У месту се налазе три цркве, католичка која је посвећена свим Светим, те православна и гркокатоличка (која је најстарија), а обе су посвећене Успењу Пресвете Богородице, једном од највећих хришћанских празника.
По предању, Богородица се на тај дан вазнела на небеса и “предала свој дух у руке Спаситеља”.
Црква куцурских Русина посвећена Успењу, потпада под надлежност Крстурске епархије, а потиче из друге половине 18.века. По свом стилу припада “панонском бароку”.
Прва гркокатоличка црква у Куцури саграђена је 1765.године, одмах по насељавању првих русинских досељеника. Њена унутрашњост могла је да прими до 300 људи и није поседовала никакве уметничке вредности. Торањ није имала, него је уместо торња био подигнут звоник од дрвених греда са звоном од 50 килограма. Била је посвећена Покрову Пресвете Богородице.
Већ након три године, како је број Русина растао, црква је постајала тесна. 1792.године постављен је темељ нове цркве, а тај догађај је био описан у првим српским новинама “Сербскија новини”. (Беч, број 79, од 1.октобра 1792.године)
Градњу цркве која је и данас активна дозволила је Царица Марија Терезија и о томе издала решење 8.јула 1780.године.То решење потврдио је и њен син Јозеф II 1786. године. Црква је изграђена о трошку дворске коморе 1795.године.
Иако је камен темељац постављен 1792.године, због ратова моје је монархија водила, изградња је дуго трајала. Главни пројектант био је Јосип-Јожеф Киш (1748-1813), чувени мађарски хидротехнички инжењер, идејни творац, пројектант и први градитељ великог бачког канала. По његовим делима и визијама свој рад су засновали каснији градитељи хидросистема Дунав – Тиса – Дунав.
Главни зидар био је Франциско Фриц, а Лука Шостерић био је представник Угарске дворске коморе и грађевински руководилац.
Богослужења су се одржавала у старој цркви док се нова изнутра није средила.
Арсеније Теодоровић, српски сликар, прави представник прве епохе 19.века, први мајстор са великом радионицом, створитељ класичне школе, насликао је иконостас цркве у Куцури, а резбарије на иконостасу израдио је Јохан Штајнхаузер, склуптор и иконорезац из Сомбора.
Године 1813. иконостас је постављен, а владика Константин Станић је нову цркву, посвећену Успењу Пресвете Богородице посветио 1820.године. Црква је дугачка 33,2 метра, широка 13,7 метара, изнутра је висока 11 метара, а торањ је висок 47,2 метра. Испред цркве налази се крст од црвеног мермера, који је постављен 1872.године. Храм је био поправљан и осликаван у неколико наврата.
Најпре је промењен под од цигала, а 1843.године постављен је камени патос. Унутрашњост храма је осликана 1910.године, а између 1920. и 1923. набављена су и постављена три црквена звона. Нови мермерни престо подигнут је 1939.године. Академски сликар Лазар Микулић насликао је велику слику Царице-Богородице 1959.године и поставио светилиште.
Изградња црквене сале у порти цркве започета је 1989.године. Салу красе три слике академске сликарке пореклом из Куцуре Серафиме Пушкаш Стојшић.
Темеље парохијалног дома посветио је владика Славомир Миклош 1998.године, а градња је завршена крајем 2000.године.
Са својим мешаним и разноликим становништвом Куцура је мирно и пријатно војвођанско место, са свим условима за пристојан живот.
Кроз место протиче канал Дунав-Тиса-Дунав, а са обе стране канала на Шлајсу налазе се одлична места за пецање, купање, сређен мол и пристан за чамце, јахте и мање бродове, те је идеално место за љубитеље наутичког туризма.
Веома богат културно, уметнички и спортски живот, са бројним манифестацијама красе Куцуру. “Мото скуп” је традиционални и окупља велики број бајкера и заљубљеника у моторе како из земље, тако и из иностранства. “Куцурска жетва” је манифестација на којој свој рад представљају русинска уметничка друштва, али и друштва других националних заједница. Ова манифестација садржи и низ пропратних програмских целина попут промоција књига, изложби, етно кухиње.
Етно музеј “Отето од заборава”, садржи низ старих предмета, оруђа, алата, те низ писаних материјала који нам приближавају и осликавају старе занате, обичаје и традицију Русина.
Збирка броји више од 2.500 експоната, а најстарији датирају из 18.века. Једно од најактивнијих русинских културно уметничких друштава војвођанских Русина управо је у Куцури и носи име “ Жетва”. Чланови друштва вредно негују језик, традицију, културу и историју, те су и организатори фестивала изворног певања под називом “ Куцурска жетва”. Од фестивала у Куцури још постоји и међународни фестивал хумора и сатире “Куцурски клип”.
Писци Јанко Фејса, Оскар Кочиш, Серафина Макаји, Серафина Међеши, Силвестер Макаји који су стварали на русинском језику, познати професори русинског језика Јулијан Рамач, Хавријил Нађ, теолог Јаков Кулич, фудбалер Љубомир Фејса….
Сви ови честити и вредни људи рођени су у Куцури и одрасли у средини пуној поштовања, пријатељства и различитости које чине Војводину прелепом каква јесте. Све оно лепо чиме су ови људи обогатили и обогаћују свет, изнедрила је Куцура, над којом бдију три торња, три вере… и чувају је.
Владимир Балашћак
Leave a Reply