Црква “Водица”, Маријино светилиште је оаза молитве, мира и спокоја, ушушкано у непрегледној војвођанској равници, у непосредној близини Руског Крстура.
Не постоји тачан и поуздан документ о њеној историји, али по предању, живој традицији и причама које се преносе с колена на колено, сведочи се о мистичним дешавањима на овом месту.
Прва мистична и необична појава крај усамљеног бунара у равничарским пољима десила се 1817.године, кад се Богородица, уз велики подземни шум и хук, указала раднику који је уснио крај бунара.
У неколико наврата, многима се крај бунара указивала необична светлост, да би се 6.6. 1822.године у преподневним сатима, девојчицама Јелисавети Рамач и Јелени Виславски указала чудесно лепа и предивно обучена Матера Божија.
Овакве појаве биле су честе двадесетих година деветнаестог века, те је с обзиром на то, чак и формирана комисија, ради бројних необичних појава, указања и необјашњивих оздрављења на овом месту.
Након једног од мистичних догађаја, 1822.године, на овом месту постављен је крст и освештан је бунар.
1859.године подигнута је црквица брвнара, а ово светилиште постаје веома важно молитвено место како за Русине, тако и за све друге народе припаднике других конфесија.
На Духове, велики верски празник у Водици је Заветни дан-као молитва за заштиту од непогода, који су Русини установили крајем 19.века.
Ова живописна црквица усред равнице, посвећена је безгрешном зачећу Пресвете Богородице и има велики значај у духовном и верском животу Русина.
Постављању крста, те капелице, а касније и цркве, претходиле су необичне појаве о којима се записи чувају у архиви крстурске парохије, а потичу из 1817.године.
Због више документованих оздрављења на овом месту, број ходочасника и оних који су своје искрене молитве упућивали Богомајци, број ходочасника је из године у годину растао, те владика крижевачки, заједно са цивилним властима из Темишвара даје дозволу за изградњу црквице 1857.године.
Чувени архитекта из Сомбора, Карло Гфернер капелицу гради од сопствених средстава, да би му неколико година касније , од прилога ходочасника била дата извесна сума новца за његов посао пројектовања и изградње.
Црквица је изграђена као једнобродна, кружне апсиде и типичним војвођанским торњем изнад западног дела.
21.маја 1860.године посветио ју је вицеархиђакон бачки Георгиј Шовш.
У средишту цркве, доминира икона Пресвете Богородице са малим Исусом.
Масовним доласком ходочасника, 1894.године уз црквицу гради се спратна кућа, те су у тој згради становали монаси којима је “Водица” свечано предата 12.јула 1941.године.
Испред цркве се налази постављен кип Богородице, који је 1902.године подигао Филип Гербер из Куле, а у знак захвалности ради оздрављења тешко му болесне кћерке, након посете Водици.
Овде се, такође, налази и камен из Лурда, града у Француској, најпознатијег места указања Богородице и једног од највећих светилишта посвећених Мајци Божијој у Европи.
1942.године набављено је јеванђеље, кандила, свећњаци и сва пратећа потребна опрема, а већ 1943.године постављен је иконостас.
Целокупан иконостас красе прелепе придодате слике попут “Исусовог рођења”, “Исусовог крштења”, “Исус бежи у Египат”, “Сретење”, “Марта и Марија”,
“Мука Исусова”, “Исус пада под крстом”, те и многе друге, веома драгоцене које је урадио српски академски сликар Лазар Микулић из Куле.
Отац др Јоаким Сегеди, тадашњи генерални викар, посветио је иконостас.
Прво веће реновирање црквеног комплекса изведено је 1954-1958.године, кад је купљен посед поред светилишта на којем је посађено дрвеће и украсно грмље, ограђена је порта, у обновљен торањ су постављена звона, а крст испред Водице је премештен у порту.
1954.године монаси напуштају светилиште, а бригу о њему започињу часне сестре.Црквица је изнова реновирана 1967.године, кад је омалтерисана споља и изнутра , те је обновљен и преуређен кров.
Поред улаза у црквену порту, 1975.године изграђена је пећина по угледу на чувену пећину у Лурду, у којој је постављена статуа Богородице Лурдске рад италијанске вајарке Линде Катанео.
Ово Маријино светилиште, филигрански украс и прави мали драгуљ Војводине је 20.фебруара 1998.године проглашено за споменик културе, у коме поклоници могу уз помоћ молитве и вере да нађу свој мир, спокој и утеху.
2016.године је свечано проглашена духовна повезаност цркве Водице са базиликом св.Марије Велике у Риму.
Владимир Балашћак
Leave a Reply