Жири за доделу “Ленкиног прстена”, књижевне награде за најбољу љубавну песму, који је радио у саставу: др Зоран Ђерић (председник), др Драгана В. Тодоресков (чланица), и Биљана Пушкар (чланица), на последњој седници, 15. новембра 2022. године, одлучио је да награду за најбољу љубавну песму 2022. године, “ЛЕНКИН ПРСТЕН” добије песма “Откад те не волим”, Драгице Стојановић, песникиње из Зрењанина. Одлука је донета једногласно.
“Драгица Стојановић рођена је у Зрењанину 1963. године. Објавила је збирке песама: Тескоба, Кухињска кукавица, Разговор са Исидором, Гладне исповести, Литерарни снег, Од(а)бране песме, О Хрид, Посолица, као и збирку кратких прича Цепелин. Заступљена је у десетинама значајних антологија поезије, а међу последњима Libera vuela la sombra (Мадрид, 2021), у избору Радмиле Лазић. Добитница је награда: ‘Смели цвет’, ‘Станко Симићевић’, ‘Улазница’, ‘Печат вароши сремскокарловачке’, ‘Милица Стојадиновић Српкиња’, ‘Бешеновске повеље за духовну поезију’ и награде ‘Стеван Сремац’ за циклус песама.
Прва жена песникиња која је у Зрењанину објавила књигу песама, после Другог светског рата.
Песме су јој преведене на румунски, мађарски, енглески и шпански језик.
Песма ‘Откад те не волим’ Драгице Стојановић из збирке Глувонема (Градска народна библиотека Зрењанин) носи заправо ироничан наслов. У њој се на срећан начин спајају нарација и пажљиво бирани описи. Сва у набрајању, у контрасту између садашњег и прошлог времена, песникиња саопштава ‘историју једне љубави’ која, могло би се рећи, започиње од краја, тј. стихом исписаним у другом лицу: Ружно причам о теби. Затим се развија низ метафора које успешно дочаравају нежне емоције које протагонисткиња песме развија у односу на онога коме се обраћа, да би их изненада сменили иронични отклон и прича о растанку. Сам проток времена од растанка, мерен сменом сезонског воћа као симбола годишњих доба, уводи нас у унутрашњи свет измешаних осећања, у којима назиремо и патњу, и чежњу, и потребу за осамом и дистанцом према људима. Само финале открива умешност у писању љубавне лирике, јер су последњи стихови песме заправо кулминација љубави са тужним крајем. Песма ‘Откад те не волим’ буди у читаоцу сећања на највештије исписане љубавне стихове српских песника и песникиња, истовремено доносећи модеран израз кроз низ свакодневних ситуација, док емоције у њој буде код читалачке публике снажну потребу за идентификацијом”, саопштио је др Зоран Ђерић, председник жирија.
Према пропозицијама, у конкуренцији су биле песме љубавне тематике, које су објављене у периодици, односно у посебним књигама, између два додељивања награда, од новембра 2021. до новембра 2022. године. Награђена песма објављена је у књизи Глувонема, Градска народна библиотека “Жарко Зрењанин”, Зрењанин 2022. године. Уручење награде је 19. новембра 2022. године, у Србобрану.
ОТКАД ТЕ НЕ ВОЛИМ
Ружно причам о теби:
Био је стари ормар
Пренатрпан стварима
Масним умољчаним крпама
Које сваког трена и сад
Могу да запалим
Био је препун мрака
Ја сам носила фењер
Безобразно је оставио сунцокрете
По телу моме
Погнуте недужне главе из чијих зрна се шире
Хиљаде малих очију
Те очи желе да га виде
Ти мали мрави који миле по кожи
Рој пчела из кошнице коју је намерно
Оставио отворену
Хаљина ми се распала
Од трулежи лишћа палог са рамена
Рукав ме подсећа
На дан кад је слетео лептир плав
На мало црно дугме
Била сам у тој хаљини и ти крај мене
Грлио ме као да ћемо заједно отићи у гроб
Не на море сутрадан првим возом на Уну
Био је гад – свима говорим од кад те не волим
Вокали његовог имена нису за поезију
Географија подсмеха одраз у огледалу
На самом уласку у купе кад рекао је
Сретан пут! Збоогооом!
Смењују се пазарни дани
Уторак четвртак недеља
Смењује се воће на тезгама
Јабука петровача грожђе диња лубеница
Крушка оскоруша дуња рана
Ниједан плод руком да додирнем
Опну да помилујем бобицу усни да приближим
За једну кап сока једно зрно
Кору црног хлеба кору белог хлеба
Кап кише да потопи вековну базилику
За један дан љубави ноћи и ноћи заборава
За овлаш пољубац пољубац паука
Смрт годинама гоодинамааа…
Не љуби ми се нико млад
Ни стар као ја
Ни та мртва природа на платнима
Фламанског сликара Јана
Бежим од вреве међу људима
Од младог зноја у приморским уским улицама
Помешаним са мирисом олеандра и камена
Мирисом лимуна како је мирисало твоје пазухо
Под њим моја погнута глава
Још сам од гарежи давно отишлог воза
Не могу да гледам твој лик другим очима
Викнем пре сусрета
ЗБОГОМ!
Иако за нама жале и кондуктер и машиновођа
Од кад те не волим
Ружно причам о теби
То је као да на себе шаљем војске
Војници из те војске ће ме убити
Никад да ражалим чин са твоје блузе
Залуд за тобом да не гинем
Твоје официрске чизме у црном ималину
Оставиле су у снегу дубок траг
Једино ту белину видим
Кроз гареж са обрва
Уз као дан јасан звук ударца
У срце удар цокула!
Ни тај бол више не волим
Ни то што си се од брбљивца
Прерушио у Снежног човека
Требао си се само вратити
Истим путем куда си отишао
Лагано кроз пахуље лагано пропадајући у земљу
Да на моје смешно питање
После смрти даш једини одговор:
Зашто ме никада ниси волео
Као ја што сам тебе волела
