У галерији Дома културе Србобран отворена је прва самостална изложба акварела глумице Катарине Жутић. Искорак, од многих стручних лица оцењен као веома успешан, из глуме у ликовну уметност Катарина Жутић представила је са тридесетак радова мањег формата, веома једноставно и сведено опремљених, што у први план истиче садржај и реализацију идеја ауторке.
О ликовном стварању Катарине Жутић говорила је Весна Дујмовић Росић, историчарка уметности из Београда.
Њено сликарство је што се тиче тематике једнообразно. У радовима се не налазе теме из живота обичних људи, пејзажи, или мртве природе, већ природа као портрет.
Понекад богат колорит, понекад без колорита и са не тако прецизном перспективом, које сликама дају опуштенији тон, њене представе одишу топлином и жељом човека да се врати природи и природним вредностима. Свака слика је једна прича, и све оне у себи носе поруку о чистим и правим вредностима, које су давно заборављене. Понекад на њеним сликама главну улогу играју детаљи па их сама ауторка истиче или бојом или правим местом на слици. Проучавајући и осврћући се на праве вредности, Каја понавља исте мотиве, где уноси свој лични печат. Посматрајући радове, долазим до закључка да је свака слика снажан апел за себе који нас приморава да коначно схватимо да смо од природе потекли, да у њој бивствујемо и да ћемо у њој завршити”, рекла је Дујмовић Росић.
И сам наступ Катарине Жутић пред присутнима био је помало неуобичајен за отварање ликовне изложбе; уместо речи о свом сликарству ауторка је публици поклонила стихове “Плаве звезде” Мике Антића, можда уверена да и они говоре о њеном трагању и путовању кроз уметности. Ипак, каталог изложбе донео је осврт Катарине Жутић на ликовно стварање.
“Промене су саставни део живота. Можемо да говоримо о драстичним променама природе, које као летњи пљусак у кратком временском периоду мењају услове дисања, живота и десе се изненада, као “гром из ведра неба”. Можемо говорити и о оним неприметним променама, које се десе тихо, као што су све топлија лета и све мање снега, па се тако једног јутра пробудите и схватите да се све изменило и ваздух и растиње, да се суши оно дрво које памтите још из детињства у парку поред ваше зграде.
Тако сви имамо и наше унутарње промене, оне драстичне, својствене младости, раскид са партнером, проналажење доброг посла… Постоје и оне мирне промене, својствене средњим годинама, када живимо по инерцији младости, верујемо да све остаје како јесте, а онда се једног јутра пробудимо и схватимо да више нисмо млади, да нас више тако не гледају случајни пролазници, па тако неприметно жене стигну до мено паузе, мено промене тела и духа, мењају се приоритети, постајемо свесни своје коначности. Са круном средовечности ми још имамо младалачке снаге коју сада прожима зрела памет и потреба да за собом оставимо траг, да иницирамо добре и праве промене.
Тако сам ја одлучила да сликам, да покушам да овладам пигментом, водом и ваздухом, да се на тај начин повинујем природи, да осетим тренутак када делати а када стати, да ухватим природни ритам и да у њему остварим себе.
Разорна и регенеративна моћ природе је нешто што у основи покреће ову изложбу. Покушала сам да прикажем апокалиптичне пределе јаловине и катастрофичног учинка нашег немара према природи док са друге стране причам причу о снази природе, непоновљивој лепоти и енергији од које зависи сав живот на овој планети. Ми као врста по инерцији игноришемо своје грешке проистекле из немара, користимо много више пластике него што је то неопходно, колико пута заборавимо да понесемо цегер у продавницу, бацимо отпад на непримерено место… та инерција би могла да нам дође главе. Као интелигентна врста ми имамо читаве индустрије које се баве тиме како да нам живот буде што удобнији, док нас та удобност изолује и отуђује од природе, ми је игноришемо, ми је угрожавамо, а она је старија од нас, она је несразмерно моћнија од било каквог новца. Дакле, као интелигентна врста доста смо глупи ако не измислимо начин да будемо нежни према мајци природи која је још увек нежна према нама, јер и то би могло врло брзо да се (мено) промени”, записала је Катарина Жутић.
Дејан Корцеба, директор Дома културе, захвалио је сликарки на одлуци да прву самосталну изложбу организује у Србобрану, чиме додатно расту и углед и значај установе, и позвао грађане да до 27. октобра посете галерију и сами се увере да уз потврђени глумачки таленат, Катарина Жутић у себи крије и таленат добре сликарке.
У музичком делу отварања изложбе на кларинету и за клавиром музицирале су Теодора Мркајић и Адриен Куктин Миливојевић.
